I N T E R N A T I O N A L   P R O G R E S S    O R G A N I Z A T I O N

Carevo Novo Odelo,  23-05-1999

Medjunarodna Organizacija za Progres, povodom danasnje «optuznice» pred «Medjunarodnim Krivicnim Tribunalom», izjavljuje sledece:

1. Optuznica «Vrhovnog Tuzioca» tzv. «Medjunarodnog Krivicnog Tribunala za bivsu Jugoslaviju» je pravno nistavna, jer ovaj «Tribunal» u ovom i bilo kom drugom slucaju nema nikakvu nadleznost.

2. «Tribunal» je zasnovan iskljucivo na rezoluciji 827 Saveta Bezbednosti UN, usvojenoj na 3217. sastanku Saveta 25. maja 1993. Uspostavljajuci tzv. «Medjunarodni Krivicni Tribunal», Savet Bezbednosti u rezoluciji zasniva taj cin na «Poglavlju VII Povelje Ujedinjenih Nacija».

3. Usvajajuci gore navedenu rezoluciju, Savet Bezbednosti je delovao ultra vires (izvan svoje nadleznosti – prim. prev.). Po odredbama Povelje UN, Savet nema nikakva ovlascenja u oblasti sudske vlasti. Poglavlje VII se bavi nadleznostima Saveta u oblasti medjunarodne bezbednosti, a ne krivicnog ili bilo kog drugog prava. Jedini ovlasceni sud za medjunarodne sporove je Medjunarodni Sud Pravde.

4. «Odluka» u preambuli in Rezolucije 827, paragraf cetiri, da «obimno i flagrantno krsenje medjunarodnog humanitarnog prava» na teritoriji bivse Jugoslavije «predstavlja pretnju po medjunarodni mir i bezbednost» ne predstavlja pravnu osnovu po kojoj bi Savet Bezbednosti mogao da uzurpira sudsku vlast i uspostavi medjunarodni sud nadlezan za ovaj ili bilo koji drugi slucaj.

5. Za zaljenje je situacija u kojoj se institucija Saveta Bezbednosti koristi za preduzimanje tzv. «zakonskih» mera protiv legitimnog sefa drzave i drugih rukovodilaca zemlje koja se nalazi pod napadom NATO, dok sam Savet nije u stanju da zaustavi neobjavljeni rat NATO protiv Jugoslavije (ociglednu povredu medjunarodnog prava) i ne moze – zbog prava veta zemalja koje taj rat vode – da osigura mir i bezbednost u toj zemlji.

6. U sadasnjim okolnostima, cin «Vrhovnog Tuzioca» tzv. «Tribunala», g-dje Luiz Arbur, moze da se smatra iskljucivo kao akt politicke prirode. Ovu perspektivu potvrdjuje i danasnja izjava Predsednika SAD, koji je proglasio «optuznicu» tzv. «Tribunala» za cin podrske kampanji NATO.

7. Cisto politicka priroda «optuznice» i nedostatak svake pravne osnove za ovu odluku je jos ocigledniji zbog cinjenica da su funkcioneri tzv. «Tribunala» - od «predsedavajuceg», g-dje Gabrijel Kirk MakDonald (Gabrielle Kirk-MacDonald, SAD) i «Vrhovnog Tuzioca» g-dje. Luiz Arbur (Louise Arbour, Kanada) do istraznog «sudije», u ovom slucaju g. Dejvida Antoni Hanta (David Anthony Hunt, Australija) – drzavljani ili zemalja koje su direktno odgovorne za neobjavljeni rat NATO protiv Jugoslavije, ili drzava koje taj rat podrzavaju. Kada bi «Tribunal» uzimao za ozbiljno opste standarde nepristrasnosti, imao bi obavezu da zakljuci kako postoji sukob interesa, jer «sudije» iz drzava koje vode neobjavljeni rat protiv Jugoslavije pokrecu «sudski» postupak protiv sefa drzave koju napadaju.

8. U prilog politickoj prirodi «optuznice» ide i danasnja izjava «Vrhovnog Tuzioca», u kojoj je [g-dja Arbur] izjavila da «optuzeni» sef drzave ne moze da se smatra sagovornikom u pregovorima za mirno resenje sukoba. Takva izjava predstavlja izrugivanje svim pravnim standardima kojih se «Tribunal» navodno pridrzava. Svojom izjavom, «Vrhovni Tuzilac» je pokusala da utice na politicke procese u interesu drzava NATO koje trenutno vode rat protiv Jugoslavije.

9. Kada grupa drzava sama sebi dodeli pravo da krsi Povelju UN u ime medjunarodnog mira i ljudskih prava, zapocne opsti rat protiv suverene clanice UN, te namerno i bez uzdrzavanja razara civilnu infrastrukturu te drzave, akt tzv. «Tribunala» kojim se legitimni lideri te drzave proglasavaju za zlocince moze da bude samo smetnja naporima medjunarodne zajednice da sukob u Jugoslaviji resi mirnim putem. Ovakav cin potkopava sve napore da se sukob resi u okviru UN, i samo produzava patnje naroda Jugoslavije – a samim tim i kosovskih Albanaca.

10. Bilo bi pozeljno da tzv. «Tribunal» - ukoliko ima zelju da dokaze svoju verodostojnost u odnosu na osnovne moralne standarde, bez obzira na ranije spomenuti nedostatak sudskih nadleznosti – obrati paznju na delovanje NATO koalicije u procesu neobjavljenog rata protiv naroda Jugoslavije (u koju spada i pokrajina Kosovo). Clan 3 Statuta tzv. «Tribunala» citira, izmedju ostalog, i sledeca dela kao «povrede zakona i obicaja rata»: (a) «upotreba otrovnog oruzja i drugog oruzja koja izaziva nepotrebnu patnju»; (c) «napadanje ili bombardovanje bilo kojim sredstvima nezasticenih gradova, sela, domova, ili drugih zgrada»; itd. Upotreba projektila sa osiromasenim uranijumom i kasetnih bombi u napadima NATO na sela, civilne autobuse i slicne ciljeve jasno spada u kategoriju «krsenja zakona i obicaja rata» kako je definise Statut tog istog tzv. «Tribunala». Tu su takodje jos i brojna teska krsenja Zenevske Konvencije iz 1949 od strane NATO, za koje «Tribunal» takodje smatra da je nadlezan, na osnovu clana 2 Statuta. Sve dok «Tribunal» ne preduzme mere protiv oficira i politickih vodja NATO odgovornih za ove povrede medjunarodnog humanitarnog prava, «Tribunal» moze samo da se smatra kao jos jedan jalovi slucaj zloupotrebe prava, u sklopu prakse dvostrukih arsina koja, po svemu sudeci, predstavlja sustinu politike sile u «Novom svetskom poretku» NATO.

11. Ovo koriscenje sudskog postupka u korist politike sile predstavlja opasan presedan. Potpuno se ignorise nacelo odvojenih struktura vlasti – sto je jedan od sustinskih preduslova vladavine zakona – kada cisto politicko telo UN kao sto je Savet Bezbednosti prisvoji sudsku vlast uspostavljanjem «Medjunarodnog Krivicnog Tribunala», te kada zvanicnici tog «Tribunala» deluju kao politicki faktori koji ometaju politicko resenje medjunarodnog oruzanog sukoba. Jedino je Medjunarodni Sud Pravde ovlascen da se bavi pravnim postupcima u medjunarodnim odnosima. Samo ova institucija moze da odluci o pravnim pitanjima vezanim za agresiju jedne drzave ili koalicije protiv druge drzave, ili o pitanjima medjunarodnog humanitarnog prava.

12. Zbog zalosne paralize Saveta Bezbednosti, clanice UN predstavljene u Generalnoj Skupstini bi trebalo da preduzmu odlucne mere na osnovu rezolucije «Jedinstvom za mir» (broj 377 A [V] Generalne Skupstine) kako bi se sprecilo dalje pogorsanje situacije u Jugoslaviji. Koriscenje nezakonitih pravnih procedura kako bi se sprecilo politicko resenje, kao i masovno bombardovanje Jugoslavije koje za posledicu ima ekolosku katastrofu i unistenje sirokog podrucja, zahteva hitnu akciju medjunarodne zajednice. Ako se ovaj novi oblik samoproglasene sile ne obuzda, slicne akcije se mogu ocekivati u buducnosti protiv drugih suverenih drzava i njihovih rukovodstava. U tom slucaju, «zakon sile» ce zameniti «vladavinu zakona» u medjunarodnim odnosima, a neizbezni rezultat tog procesa bice medjunarodna anarhija. Svi rukovodioci i ljudi dobre volje moraju da se ujedine protiv ove ozbiljne pretnje medjunarodnom poretku – najozbiljnije od kraja Hladnog rata.

Dr. Hans Kohler  [Hans Koechler], Predsedavajuci